Пређи на главни садржај

Горазд Коцијанчич: Еротика, политика итд.


Година издања: 2016.
Формат: 135х200.
Обим: 240 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-33-3

Садржај
УВОД  5
ЕРОТИКА 27
ПОЛИТИКА 78
ИТД. 151
ТЕОЛОШКИ КОРОЛАРИЈУМ
(Три криптичне скице) 223

Ален Ширца
РАЗБИЋЕ СЕ НАСТАВЉА 236




РАЗБИЋЕ СЕ НАСТАВЉА
Горазд Коцијанчич је фундаментални философ. То се може наслутити већ из речника којим се служи, јер су му блиски појмови као што су биће, ништа, други... Али његова радикалност има превасходно „садржински“ карактер: усмерена је против свих могућих савремених философских фундаментализама (а таквих није мало), социобиолошке или онтолошке провенијенције. Такав фундаментализам уистину захтева разбијање. За Коцијанчича су готово све постмодерне философске де(кон)струкције традиционалне метафизике још увек премало разбијачке. Намера ипостатичке философије, како је Коцијанчич крстио свој философски подухват у претходној – рецимо и: преломној - књизи Разбиће, јесте да се радикализује односно доврши савремена де(кон)струкција сваке врсте. Ако вас занимају секс, власт итд, и уколико се не бојите ни „тврде“ философије ни „више математике“, Еротика, политика итд. је књига за вас, мада ваша читалачка душа може имати потешкоћа с њеном рецепцијом. Иза есејистичких покушаја, опита, скрива се нешто радикално апстрактно, што нас повлачи увис, да би нас потом (јер ко високо лети, ниско пада!) хитро бацила у чељусти конкретног. Разбиће се наставља.
Најпре је, у првом есеју, реч о разбићу ероса. Коцијанчичева тврдња да ја „у дубини немам пол“ звучи безмало скандалозно, баш као и став: „Мој најдубљи ‘идентитет’ је бесполан.“ Још је скандалозније упозорење: „Ко себе у својој највећој дубини разуме као некога ко је одређен полном жељом, заправо открива да не мисли.“ Јер „у дубини сам сам, један, пред двојношћу пола“, наг пред другим (од) бића. Пансексуализована мејнстримовска здрава памет то разбијање највероватније не би поднела. Ипак, Коцијанчич се не одриче полног, иако скреће пажњу на то да је фиксација на „мундану“ еротику право убиство мисли. Ипостатичка философија, наиме, захтева тематизовање и неког (посве) другог ужитка, ужитка за који су „полне радости“ само лоша метафора. (Можда је у питању ужитак, encore, који се скаменио у Бернинијевој Терези? Коцијанчич загонетно каже: „Бернинијева Тереза ужива превише, али и бесконачно премало...“) Зато је говор о еросу за Коцијанчича нужно теолошки. Теологија се тако показује као еминентна „наука“ о ужитку – наравно, сасвим супротно ономе што прижељкују словеначки лакановци, који су овде прећутни предмет разбића (јер клин се клином избија). Ерос је у Коцијанчичевом учењу свакако знатно мање ухватљив и много више ератичан (смером неодређен) но што је то случај код већине савремених философа. Сам Коцијанчич га сматра некаквим пулсирањем бића, пулсирањем које је, парадоксално, услов сваке е(сте)тике. Зато се Коцијанчич залаже за непрестану етизацију и естетизацију полности, будући да се ерос само тако издиже из дијалектичног односа са својим нужним противполом – сударајући се при том, свакако, са још „мрачнијом“ смрћу, оном која се, на крају крајева, преображава у живот и радост. Парадокс на квадрат – рекли бисмо.
Политичка философија, оличена у другом есеју, је философија тимоса, беса. Коцијанчич оно политичко тј. друштвено, конституише у ипостаси. (То је оно што преостаје након радикалне субверзије субјекта; за продубљено разумевање ове књиге би стога било нужно, као што је вероватно већ јасно, посегнути за разбићем). С ону страну сваког баналног дневнополитичког „за“ и „против“, оно што је истински политичко догађа се, по Коцијанчичу, негде сасвим друго, у слободи „егзистенције“, јер „сви друштвени системи имају егзистенцијалну истину“. С тим у вези, Коцијанчич заговара „трећу“ (не)опцију, такозвани „конзервативни анархизам“. О чему је у тој „позицији“ заправо реч и какве „микросубверзије“ она нуди, читалац ће имати прилике да сазна у овој књизи. Оглед Политика намењен је свакоме коме дневни политички живот, из дана у дан, иде на живце.
Философски најмоћнији и најубедљивији је есеј Итд, у ком Коцијанчич развија апеирологију („науку“ о бесконачном) у преплету математике, философије и теологије. После нешто опширније Begriffgeschichte, историје појма бесконачности, он уверљиво показује да је апологетско позивање на математику, какво срећемо код једног од највећих савремених левичарских философа Алана Бадјуа нешто у основи неотесано, идеолошко (познато је да је за Бадјуа теорија скупова доказ Божије смрти). Математички концепт бесконачног, по Коцијанчичу, показује управо супротан смер. Но, ту је у игри нешто много више од раскринкавања савремених философских задртости и измотавања, јер у проблему бесконачног је реч, како децидирано тврди Коцијанчич, о самој „философскости философије“. Коцијанчич смера на то да је мишљење бесконачног ни мање ни више до мишљење рођења и смрти саме, онога коначног, што задире у своје друго, у бесконачно. Треба се домоћи расцепа мисли и реалности. А то у разору ипостатичног обрата значи: мислити бесконачност је без-коначење мене самог. Зато је такво бесконачење моје раз-биће.
Свестан сам, наравно, да се истинска философија, она која заиста мисли, не да парафразирати, наводити, да од ње не можемо начинити колаж мисаоних мрвица и тако је кривотворити. Философију би требало читати, озбиљно читати. Стога можда није наодмет упозорити да ово није философија произвољног низања парадокса, која би се упркос позивањима на криптичну паралогику разводнила у anything goes „филозофирање“, маскараду екстравагантних метафора, теоретски бућкуриш, већ је по среди мисао која је у себи изузетно конзистентна, у којој је ритмика праћења неизрецивог све време „строга“, разуме се: само за осетљивог, созерцавајућег, у своју властиту конкретну интиму загледаног читаоца. У томе је чар и моћ ове философије, њена привлачна снага. У томе је њена ненадмашна „трансценденталност“, која остаје привржена крајње напорној - „философија је напор појма“, вели Хегел – рефлексији о настанку мисли из предмисленог односно немисливог: префињени философски мачији ход око вреле каше неизрецивог – да ту ствар „препредено“ парафразирамо.
Напослетку, упркос разбијачким тоновима, и управо захваљујући њима – јер све што се не хвата у коштац са смртношћу је плитко, приземно – ова књига је философија радости и милине или, како каже сам аутор: милости. Философија захвалности, свесна тога да је мишљењу све даровано, да је све дар. Ту нема дилеме да ли је реч о философији која је plus platonisans quam cristianisans („више платонизујућа него христијанизујућа“), како су, на пример, поједини тумачи разумели Разбиће, јер је „хришћанскост“ нешто што у ову мисао ступа post festum, односно након „скока у веру“, коју чисто мишљење (а Коцијанчич на њему све време истрајава) никада не може достићи. Ово је философија у изразитом смислу речи, очишћено мишљење које није априорна апологија вере или веровања, премда се отвара за хришћанство (и отуд теолошки короларијум на крају књиге). Зато је у праву Вид Сној, аутор опсежног поговора изворном издању ових есеја, када „разбића“ новијих Коцијанчичевих монографија тумачи као радикални наставак мисаоних поставки из његовог философског првенца Посредовања. Није никакво чудо што ови огледи већ приликом разјашњавања водећих мисаоних заплета постају сафилософирајуће захтевни, апстрактни. Не заборавимо: таква апстракција је услов могућности ступања у конкретно, преконкретно, које као такво само у ретким приликама успевамо да поднесемо и пренесемо.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Иван А. Иљин: Основе хришћанске културе

Година издања: 2014.
Формат: 130х200.
Обим: 93 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-25-8
Садржај и Предгово (пдф)
Ивана А. Иљина красе неке особине које су врло ретке код философа. Његове мисли су дубоке али јасне, изложене прецизно и без сувишних речи; његов стил писања је префињен. Приликом писања Основа хришћанске културе оне су се до краја пројавиле. Иако по обиму невелика, ова Иљинова књига је од изузетног значаја за разумевање духовног стања у коме се налази савремени свет и задатка хришћанâ у процесу његове обнове, посебно, наравно, у области културе.

Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Година издања: 2011.
Формат: 135х200.
Обим: 224 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-16-6


Садржај:
Предговор приређивача
Литургијско богословље, богословље Литургије и литургијска обнова
Свете тајне – православно излагање
Литургијска духовност светих тајни
Пост и Литургија – записи о литургијском богословљу
Жртвовање и богослужење
Монашка Литургија, Црква и Царство
Евхаристија
Богословље и Евхаристија
Литургија и богословље
Богословље и литургијско предање
Литургија и есхатологија
Лазар Нешић: Евхаристијско богословље Александра Шмемана

Предговор приређивача


Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евхаристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника Евхаристијско богословље, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евхаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупн…

Владимир Коларић: Хришћанство и филм

Година издања: 2017.
Формат: 130х200.
Обим: 152 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-38-8



Садржај Предговор

I
Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма
Слика и страст – испитивање филма
„Филм је наша нечиста савест“
Филм и телесна лепота
Религија и помирење у филму „Исцељење“ Ивана Јовића

II
Фантастични реализам Алексеја Балабанова
Два филма Павла Лунгина
Посредовања – О филму „Исцељење“ Ивана Јовића
Са вером у Бога – Филм „Завештање“ Ивана Јовића
У раљама лудила – Филм „Унутра“ Мирка Абрлића и Јелене Марковић
О наказама и људима – Филм „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча
Нови живот – „На млечном путу“ Емира Кустурице
„Викинг“– Филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије
У љубави и истини – Кадијевић о Кадијевићу

Напомена о изворима
О аутору



Предговор Ова књига представља зборник мојих текстова на широко постављену тему односа хришћанства и филма, односно на који начин филм као уметност и медиј може да „изрази“ или „посредује“ хришћанско искуство …