Slobodan Žunjić: Temida filozofije

Година издања: 2013.
Формат: 135х200
Обим: 464 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-23-4

SADRŽAJ

Predgovor

I ANTIČKA FILOZOFIJA

HELENSKI HUMANIZAM I SPOLJAŠNJE OBRAZOVANJE [Verner Jeger, Paideia, Književna zajednica, Novi Sad 1991]

BOGOLJUB ŠIJAKOVIĆ: MYTHOS, PHYSIS, PSYCHE

BELEŠKA REDAKTORA [Branko Pavlović, Presokratska misao, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997]

NOVA SLIKA PLATONOVE METAFIZIKE [Hans Krämer, Platone e i fondamenti della metafisica, Publicazioni del Centro di Ricerche di Metafisica, Milano 1982, pp. 472]

PLATONOVO NEPISANO UČENJE

ILIJA MARIĆ: PLATONIZAM I MODERNA FIZIKA

TRI NOVA ZBORNIKA O NOVOPLATONIZMU [1. R. B. Harris, ed., Neoplatonism and Thought. Studies in Neoplatonism: Ancient and Modern, vol. II. State University of New York Pres, Albany 1982, pp. 353; 2. J. O’ Meara, ed., Neoplatonism and christian Thought. Studies in Neoplatonism: Ancient and Modern, vol. III, State University of New York Press, Albany 1982, pp. 297; 3. R. B. Harris, ed., The Structure of Being: A Neoplatonic Approach. Studies in Neoplatonism: Ancient und Modern, vol. IV, State university of New York Press, Albany 1982, pp. 687]

PROMOVISANJE JEDNOG ARISTOTELIJANCA

UVEŽBAVANJE U ARISTOTELIJANSKIM TUMAČENJIMA [Damir Barbarić, Vježbe u filozofiji, izdanje centra za kulturnu djelatnost SSO Zagreba, Zagreb 1980, str. 170]

II NIČE

AKTUELNOST NIČEA

TRIBINA O NIČEU

NIČE I NOVI POČETAK MIŠLJENJA [Mihailo Đurić, Niče i metafizika, Prosveta, Beograd 1984]

MIHAILO ĐURIĆ: PUTEVI KA NIČEU – PRILOZI FILOZOFIJI BUDUĆNOSTI

III Hajdeger

GLAVNO HAJDEGEROVO DELO [Martin Heidegger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb 1985. Prevod: Hrvoje Šarinić; predgovor: Gajo Petrović, bibliografija: Dobrilo Aranitović]

RANI HAJDEGER [Rani Hajdeger – Recepcija i kritika Bivstva i vremena, prir. Danilo

Basta i Dragan Stojanović, Vuk Karadžić, Beograd 1979]

LUKAČ I HAJDEGER [Lucien Goldmann, Lukacs et Heidegger, Denoël-Gonthier, Paris 1973]       

HAJDEGER-MARKSIZAM [1. Marksistička recepcija Hajdegera, 2. Marksistička kritika

Hajdegera, 3. Hajdeger i marksizam, 4. Dijalog sa Hajdegerom]

HAJDEGER I PRAKTIČNA FILOZOFIJA

MARTIN HAJDEGER – PRISTUPI I KRITIKE

ZORAN KINĐIĆ: HAJDEGEROVA KRITIKA ANTROPOCENTRIZMA

IV POSTMARKSIZAM

NASLEĐE ZAPADNOG MARKSIZMA – Ernst Bloch i György Lukács

HABERMAS I MARKS – Teorija komunikativnog delanja i Marksovo shvatanje društva

HABERMAS I PRAKSIS-FILOZOFIJA

RACIONALISTIČKA EGZISTENCIJA [Branko Bošnjak, Smisao filozofske egzistencije, Školska knjiga, Zagreb 1981, 383 str]

MIHAILO MARKOVIĆ – PRAKTIČNA EGZISTENCIJA KRITIČKE NAUKE

ISTORIJA I STRUKTURA [Alfred Schmidt, Geschichte und Struktur, Reihe Hanser (84), München 1971]

KRITIKA ANTROPOLOGIJE [Wolf Lepenies, Helmut Nolte, Kritik der Antropologie, Raihe Hanser (61), München 1971]

V poststrukturalizam

MARKSIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM [Nenad Miščević, Marksizam i postrukturalistička kretanja (Althusser, Deleuze, Foucault), Rijeka 1975]

ALTISEROVO ČITANJE KAPITALA I NJEGOVA KRITIKA HUMANIZMA

MLADEN KOZOMARA: GOVOR I SUBJEKTIVNOST (O nekim aspektima Arheologije znanja Mišela Fukoa)

VI Između moderne i postmoderne

Conditio Moderna [Manfred Frank, Conditio Moderna, Svetovi, Novi Sad 1994]

Volja za novo [Vladimir Cvetković, Volja za novo, IPS, Beograd 1995]

Lazar Vrkatić: Filozofska objava Boga

[Izveštaj za izbor J. Šakote]

[Izveštaj za izbor B. Arsić]

[Izveštaj za izbor S. Simovića]

[Izveštaj za izbor D. Đurića]

OBJAVA I AUTORITET

VII zapisi o književnosti

ŽIVOPISAC U „HRAMU IDOLSKOM“ [Mile Nedeljković, Zavesa pada, prikazi i beleške o pozoršištu, Književni klub Novi Beograd, 1968]

LAKO PESNIČKO JEZGRO

VIII PODSEĆANJA 

STEVO MEDIĆ (1934–1980)

BRANKO PAVLOVIĆ (1928–1986)

VELJKO KORAĆ (1914–1991)

Predgovor

Kako je veoma dobro poznato, Temida je bila grčka boginja suđenja, odnosno ispravne reči izazvane dobrim povodom. Skoro ravnopravna sa Zevsom, što simbolički ukazuje na moć i rang suđenja, odnosno status njene kritike, koja nije uzmicala ni pred velikim autoritetom, a kamoli onim uobičajenim. U filozofiji suđenje zahteva posredovanje pojedinačnih stavova i tvrdnji sa određenim načelima i uvidima, kako bi se tačno odmerio doseg onoga što je rečeno, njegov domašaj i krajnji učinak. Suđenje nije, dakle, egzaktna nauka, kao što je primetio još Aristotel, jer ima toliko mnogo promenljivih uslova, od spoljnih okolnosti do krajnje svrhe, odnosno svaki slučaj je tu priča za sebe, kome treba prići iz toga posebnog ugla. To se uostalom vidi iz naše prakse prosuđivanja ili suđenja sa određenog stanovišta.

Kao što je Kant merodavno pokazao, suđenje označava moć supsumcije pojedinačnih slučajeva pod opšta pravila ili principe kako bi se na osnovu toga doneo sud o tome gde se dati pojedinačni predmet nalazi, odnosno kako bi se dobio pravi nalaz o njegovom karakteru (dijagnoza) i vrednosti. Rečeno tim Kantovim jezikom, moć prosuđivanja filozofije nije određujuća u smislu razumskog pripisavanja logičkih predikata predmetu suđenja, ali je zato refleksivna u svom dubokom smislu koji nadmašuje ono čemu se sudi po rangu suđenja. Ona je u osnovi refleksivna, ali za razliku od estetičke kritike, njena moć bi morala biti u stanju da navedena načela od kojih polazi u proceni izloži i obrazloži na zadovoljavajući način tako da nas to sve ostavi zadovoljnima.

Ovakvo razlučivanje je čini sinonimnom sa kritikom u tom veoma važnom smislu, koji nam danas ponovo otkriva tajnu moći suđenja kao neuništiv igrokaz ili putokaz. Koristeći ovu Kantovu terminologiju za naslov ove knjige, moglo bi se reći da su radovi sabrani u njoj primeri suđenja u kojima se primenjuju određeni pomovi i načela na literarne proizvode (odnosno intuicije) filozofije, s tim što filozofiji ostaje umeće suđenja kao umeće primene pojmova na opažanje, ali sa tom ogradom što ona zadržava pravo na svoj konačni sud i onda kada je izložena prigovorima ili primedbama. Filozofsko suđenje unosi još jednu odsudnu koordinatu, naime, vreme, kojom se određuje komponenta predmeta. Prethodno objavljivanje u časopisima ne čini je ipak potpuno efemernom u svakodnevnom smislu, već uspostavlja dodir sa sklopom vremena u kome ona ostaje to što jeste, sud u kome uz uvid postoji i perspektiva u kojoj taj mit ponovo izgleda tačno i primereno svom povodu.