Пређи на главни садржај

Етјен Жилсон: Увод у хришћанску философију

Година издања: 2011.
Формат: 135х200
Обим: 160 стр.
Повез: брош
Саиздавач: Бернар
ISBN 978-86-87057-15-9

Предговор
I Философирати унутар вере
II Узрок бивства
III Онај који јесте
IV Изнад суштине
V Изнад онтологија
VI Темељна истина
VII Камен крајеугаони
VIII Узрочност и партиципација
IX Бивство и суштине
X Бивство, акт и сврха
Лазар Нешић, Етјен Жилсон: живот и рад

Предговор
Под „хришћанском философијом“ подразумеваћемо онај начин философирања који је папа Лав ХIII описао тим називом у енциклици Aeterni Patris и којем је као модел дао учење св. Томе Аквинског.
Св. Тома је био веома хваљен, никада превише с обзиром на своје заслуге, али није увек правилно схватан. Критике које су му упућиване биле су ватрене, каткад и бруталне. Оне, које је покретала искрена љубав за истину нису начиниле никакво зло, чак и оне недовољно утемељене навеле су своје читаоце, некад и своје ауторе, на пут истине. Најштетније су оне које, будући прихваћене као истините услед непрекидног понављања, затамњују смисао учења, мењају његову саму суштину и одвраћају од проучавања истог многе умове, којима би оно могло постати храна, многе душе којима би можда помогло на путевима спасења.
Међу тим критикама је и једна коју се једва усуђујемо да формулишемо, будући да је реч о светитељу и учитељу коjег је Црква изабрала за заштитника својих школа и чије је учење препоручила као правило и норму сопственог учења на пољу теологије и философије. Па ипак, уврежено је мишљење о схоластичкој теологији да је била штетна по хришћанску истину, јер надомешта веру разумом, откривење философијом, спасавајуће милосрђе и побожност охолошћу знања. Св. Тома је од наведених замерки добио део пропорционалан свом теолошком ауторитету, који није незнатан. Ипак, никада се једна примедба није до те мере преварила у адреси на коју је упућена. Био би дуготрајан посао тражити порекло овој грешки, а у сваком случају би закључци били неизвесни. Једноставно, сврха наше књижице је да обелодани супротно: теологија св. Томе Аквинског далеко од тога да искључује духовност, она управо и јесте једна духовност.
То би требало бити очигледно. Теологија једног теолога, достојног свог имена, не може бити друго до сами покрет његовог ума и љубави, док тражећи истину о Богу изучава Свето Писмо и посматра Божија дела. Таква је теологија св. Томе Аквинског. Истина, њена техничка строгост и крајња апстрактност основних појмова чине је тешко приступачном свакоме, а некима у потпуности, па опет јој та потешкоћа не квари ни предмет ни суштину. Није нам допуштено бити у уверењу да је та суштина, која је разумевање вере, оно intellectus fidei, неприступачна умовима способним да разумеју њене појмове. Чак и ако би сувопарност и замршеност техничких оправдања одбијала, светлост истине која сама по себи блиста у умовима, требало би да истима буде у одређеној мери видљива у оквиру формулација којима је изражена.
Ми овим управо нудимо размишљање о броју поменутих формула. Њихов избор је у потпуности личан. Он пре свега жели да подвуче одређене темељне појмове који доминирају учењем св. Томе и обезбеђују му разумљивост. Из одређених разлога, које ћемо накнадно изнети, св. Тома није желео ограничити своју теологију на један систем који би укључивао само најличније у властитој философској мисли. Резултат је да се оно најоригиналније у његовом учењу налази, такорећи, потопљено у мноштву доктрина, које не можемо да му не припишемо, али које су његове због тога што их је он прве направио таквима. Наш циљ је да јасно изнесемо основне појмове, који су неким начином од почетка томистички и који нас по себи оспособљавају да разумемо како се св. Тома служио свим осталим појмовима. Препознајемо их по чињеници да без њих не би било томизма као засебне и личне доктрине св. Томе Аквинског. Остали појмови који чине ткиво његовог дела и богате га, томистички су само на основу поменутих.
Поред општих разлога, понуђен избор главних тема је израз спонтане привржености ка одређеним тврдњама и облицима мисли Заједничког Учитеља Цркве.
Ономе ко их износи немогуће је изнова их читати а не осетити како га воде у близину Божију, колико год је могуће људскоме уму који размишља о смислу његове речи. Моја једина жеља је да поделим то искуство са другима. Неће бити речи о томе да се нешто докаже, већ да се покаже, остављајући сваком читаоцу да тражи свој пут и да се на свој начин покуша приближити узвишеним тајнама, чије би занемаривање значило смрт метафизике и теологије, а размишљање о њима у понизности љубави дело је побожности једнако колико и мудрости. Међу многим путевима ка Богу, од којих ниједан није узалудан, добро је што и овај остаје отворен: не ради се о путу утемељеном на науци, академизму или начитаности, већ о низу рефлексија о теолошким темама, позајмљеним од св. Томе и предложеним разуму на размишљање, које читалац слободно спроводи на свој начин.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Власије Фидас: Канони и дијалог

Година издања: 2018.
Формат: 135х200.
Обим: 270 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-44-9

Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф)

Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор

Јевгеније Н. Трубецкој: Умозрење у бојама и други огледи

Година издања: 2017.
Формат: 135х200.
Обим: 236 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-43-2  (Отачник)


Белешка приређивача и Садржај (пдф)

Кнез Јевгеније Николајевич Трубецкој (1863–1920), руски религијски философ и универзитетски професор философије права, није само потомак старе племићке породице још из времена Св. Сергија Радоњешког (XIV век), него је био део оног слоја руског аристократског друштва који је Пушкин именовао „аристократија духа“. Као универзитетски професор (1886–1911) бавио се философском анализом права и историјом правних идеја: Предавања из историје философије права, 1–3 (1893–1899), Предавања из енциклопедије права (1899), Платонова социјална утопија (1908). Са братом Сергијем и уз меценску подршку Маргарите Морозове уређивао је Московски недељник, где је објавио десетине чланака из политичке публицистике. Са Морозовом је руководио и чувеном издавачком кућом „Путь“, основаном 1910. Почетком 1911. напушта универзитет и посвећује се философији. Главна философска дела су му: …

Георгије Мандзаридис: Социологија хришћанства

Година издања: 2017.
Формат: 148х210.
Обим: 288 стр.
Повез: брош
Саиздавачи: ХКЦ и Бернар
ISBN 978-86-85273-36-0
ISBN 978-86-6431-064-2

Садржај и Предговор аутора (пдф)

Социологија хришћанства издваја се у оквиру социологије религије пре свега по посебном објекту свог истраживања, а затим посебним претпоставкама које су потребне за његово разумевање и истраживање. Није могуће разумети и истражити посебан карактер друштвеног живота у оквирима хришћанства ако се не познају догма, богослужење и опште хришћанско учење. Пошто се све то разликује од конфесије до конфесије, појављује се потреба за истраживањем сваке конфесије посебно. Тако је приликом истраживања спољашњих елемената конфесија потребно имати у виду и оне религијске претпоставке, убеђења и учења који утичу на друштвени живот њихових припадника. Догма, богослужење, морална и друштвена предања и представе непосредно су повезани с друштвеним животом верних. То посебно важи за просторе православља који се истичу снажном историјско…