Пређи на главни садржај

Слободан Жуњић: Логика и теологија

Година издања: 2012.
Формат: 135х200.
Обим: 720 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-20-3


САДРЖАЈ

Предговор

ПРОЛОГ   
I ФИЛОЗОФИЈА У МАНАСТИРИМА
II ПОЈАВА ЈОВАНА ДАМАСКИНА

ПРВИ ДЕО: СУСРЕТ ВЕРЕ И ПОЈМА
Поглавље 1: БОГОСЛОВСКИ ПРЕТХОДНИЦИ
Поглавље 2: ДАМАСКИНОВА СИНТЕЗА
Поглавље 3: ИЗВОРИ И ГЕНЕЗА ИСТОЧНИКА ЗНАЊА

ДРУГИ ДЕО: ЛОГИКА КАО ОРГАНОН ДОГМАТИКЕ
Поглавље 1: ОБНАВЉАЊЕ АРИСТОТЕЛИЗМА
Поглавље 2: УСТРОЈСТВО ДИЈАЛЕКТИКЕ И ЊЕН УВОД
Поглавље 3: ПОРФИРИЈЕВИ ГЛАСОВИ И АРИСТОТЕЛОВИ ПРИРОЦИ

ТРЕЋИ ДЕО: ИЗУЧАВАЊЕ ФИЛОЗОФИЈЕ У ВИЗАНТИЈИ
Поглавље 1: КЛАСИЧНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ
Поглавље 2: НАСТАВА И СИСТЕМАТИКА ФИЛОЗОФИЈЕ
Поглавље 3: О античком наслеђу у византијској филозофији


ЧЕТВРТИ ДЕО: ДАМАСКИНОВ ЛУК СРПСКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ
Поглавље 1: ПРВИ ПРЕНОСИ ДЕЛОВА ИСТОЧНИКА ЗНАЊА
Поглавље 2: ПОТПУНИ ПРЕВОД ДИЈАЛЕКТИКЕ
Поглавље 3: ПОНОВНО ОТКРИВАЊЕ ДИЈАЛЕКТИКЕ

ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ
РЕГИСТАР АУТОРА

Предговор
Ова књига је проистекла из мојих истраживања средњовековне српске филозофије, која сам пре више од три деценије започео у Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду. То моје бављење старом српском филозофијом, испрва наметнуто као институтски задатак, убрзо је добило свој унутрашњи подстицај, и то поглавито захваљујући узбудљивом открићу Дамаскиновог дела на нашем старом језику. До тог неочекиваног сусрета, који се претворио у поучно интелектуално искуство, дошло je на следећи начин. Прикупљајући грађу за први део једног сажетог прегледа историје српске филозофије, који је требало да колективно напише неколико нас тада млађих сарадника Института, наишао сам током прегледања фонда наше семинарске библиотеке, у лето 1975. године, на три краћа одломка објављена у Starinama JAZU још 1887. године, сa назнаком издавача (Стојана Новаковића) да потичу из „Зборника деспота Стефана Лазаревића“. Међутим, у Starinama није било ни најмањег наговештаја о томе да су то заправо црквенословенски преводи са неког грчког оригинала, a не изворни састави. Напротив, све три главе су биле презентиранe са слутњом да је реч о изворним текстовима неког заборављеног српског мислиоца из средњег века. На мене је та могућност оставила велики утисак, јер је јасно указивала на то да је у нашем средњем веку било значајних филозофских дела, која по најстрожијим историографским мерилима заслужују да буду подробно проучена и валоризована. Без обзира што тада нисам знао да је реч о три издвојена поглавља црквенословенске верзије Дијалектике, намах ми је постало јасно да постојање оваквих еминентно филозофских текстова на црквенословенском језику не дозвољава више да се о нашој средњовековној филозофији пише онако како се то иначе чинило већ читав претходни век и по, тo јест игнорантски уопштено, у просветитељски омаловажавајућем тону или епски понесено с позивањем на тзв. народну мудрост и нашу слободарску традицију, a без познавања њених стварних интелектуалних производа. По први пут сам тада схватио да се истраживање српске филозофске прошлости мора усмерити на списе генуино филозофског карактeра, код којих су оба наведена афекта потпуно депласирана, јер уместо понављања једних истих фраза треба поново отворити заборављене странице наше духовне прошлости.
Али да би се могло кренути тим новим путем, који се тако ненадано отворио преда мном, требало је најпре утврдити име аутора наведених текстова а онда испитати садржај његових трактата и идејно порекло изложених ставова. Пошто Стојан Новаковић, њихов први издавач, о томе није био у стању да каже ништа одређено, почео сам да проучавам одговарајућу литературу, како ону стару тако и савремену. Премда она уопште није обимна, наводити све могуће оцене и хипотезе које сам у њој нашао о правом аутору ових текстова, било би исто што и писати једну посебну књигу смеха, забаве или фантастике о једној ипак озбиљној теми, па се од тога овде (на почетку) радије уздржавам (нешто о тој невеселој повести незнања, која на известан начин сведочи и о нашој врло краткој историјској свести говори се ипак у последњем поглављу ове књиге). То је било време када се о Дамаскину код нас уопште није говорило, а његов Источник знања није био доступан у преводу на савремени језик. Не нашавши, дакле, ништа у тадашњој литератури што би могло бити од помоћи у решавању питања ауторства, садржаја и смисла Новаковићевих фрагмената, обратио сам се тих седамдесетих година усмено за савет неким нашим познатим историчарима филозофије, познаваоцима средњовековне књижевности, теолозима и уопште медиевалистима. Тако сам добио изванредну прилику да чујем најразличитије (понекад и врло маштовите, а у сваком случају веома занимљиве) претпоставке о могућем аутору трактата и његовом наводно „платонистичком“ карактеру. Највише се спомињао учени Константин Костењечки (та зар он није био прозван „Филозофом“?), али се није искључивало ни ауторство самог деспота Стефана Лазаревића, чије се „велико филозофско образовање“ при том посебно истицало. Пошто те атрибуције није било могућно прихватити већ из формалних разлога, односно изразито аристотеловске провенијенције ставова у овим одломцима, питање ауторства ових текстова је за мене постало одлучујуће, јер је од његовог решавања зависило разумевање карактера српске средњовековне мисли у којој су управо такви текстови имали веома значајно место. Утолико ме је до очајања доводило сазнање да нико није у стању да одреди право порекло списа тако високог филозофског нивоа, који се непосредно надовезује на античку традицију. Када сам већ био на ивици да потпуно изгубим стрпљење муке ми је прекратио професор Ђорђе Трифуновић, који је, чим сам му показао снимке Новаковићевог издања, без оклевања одмах рекао да та три текста нису ништа друго до превод три прва поглавља Дијалектике Јована Дамаскина.
Сазнање да је реч заправо о преводу а не о самосталним саставима било је за мене испрва разочаравајуће у двоструком смислу, прво, зато што се тиме, како сам тада мислио, битно смањила вредност наведених списа за историју српске филозофије, и друго, зато што сам одмах схватио шта из тога следи за моје дотадашње проучавање филозофије у средњовековној Србији. Најкраће речено, то је значило да уопште не могу претендовати на успешно разумевање текстова тог типа (а убрзо се показало да их има још, и то подоста), уколико их не повратим у целину из које су потекли и уколико их не поставим у шире оквире византијске духовне традиције из којих су потекли. А то је опет значило да ме чека много обимнији и тежи истраживачки посао него што сам уопште могао да сањам када сам прилично наивно као институтску обавезу прихватио да обрадим, како се тада чинило, временски додуше најдужи, али у теоријском погледу, како су веровали и сами иницијатори пројекта, потпуно „безсадржајан“ средњовековни период наше филозофске мисли. Моје почетно разочарање се, међутим, преобратило у истраживачки полет када сам схватио да су списи попут наведених одломака Дамаскинове Дијалектике били од изузетног значаја за формирање старог српског филозофског језика, његових појмова и термина, те да они, иако преводи, садрже темељне филозофске идеје и категорије, преко којих се на најпримеренији начин може реконструисати мисаони свет и уопште интелектуални хоризонт наших средњовековних претходника, као припадника шире византијске културне заједнице.
Од тада је Дамаскиново филозофско дело нераздвојни део моје личне интелектуалне историје, о којој, допуштам себи ту слободу, желим нешто да кажем и у овом уводу. При том се заносим варљивом људском надом да она евентуално може бити поучна и за неког будућег надобудног истраживача наше духовне прошлости какав сам ја свакако тада био. Када сам након отрежњења од првобитног арогантног става кренуо у другачије проучавање византијског периода српске филозофије, схватио сам да улазим у подручје чије испитивање захтева вишеструке, често врло заморне предрадње и огромну количину утрошеног времена, подручје, које ни уз примену најсолидније истраживачке методологије не обећава ни сигурне, а камоли некакве спектакуларне резултате. Знао сам такође да ћу, с обзиром на стање наше науке у овој области, бити углавном препуштен сам себи, да ћу сам морати да искушавам и своју истрајност и своју објективност, али ме је храбрило сазнање да су на страни у међувремену положени сигурни основи за једно обухватно филозофско-историјско истраживање Дамаскинове Дијалектике у византијској и словенској филозофији. Ту, најпре треба споменути Kotterovo критичко издање Дамаскинових филозофских списа, а затим опсежну монографију о композицији и изворима Дијалектике, коју је написао Gerchard Richter, као и критичко издање њеног српскословенског превода, које је у међувремену приредио Echardt Weiher. Коју годину иза мог „открића“ три поглавља Јована Дамаскина, ако се не варам негде у лето 1978. године у Фрајбургу ми се указала прилика да се лично сусретнем sa Weiherom и да кроз разговор и његове усмене напомене о другим рукописима спознам колико је Дијалектика још увек отворено подручје за нова сазнања читавог низа садејствујућих дисциплина.
С обзиром на све то, схватио сам да у нашој филозофској средини управо ја као историчар старије филозофије имам најмање права да заобиђем тај задатак, који се на први поглед, гледано из перспективе „чисте филозофије“, може некоме учинити као мање вредно (побочно), више филолошко-историјско него појмовно истраживање. Иако такво проучавање несумњиво мора бити историјски и филолошки утемељено, оно, међутим, није и не мора бити само то, већ се може (и мора) схватити и као резултат иманентне логике продубљеног интелектуалног бављења старохеленском филозофијом. Ако сам у свом професионалном раду, предавајући годинама класичну грчку филозофију, настојао да покажем колико су разгранате проблемске и идејне везе које Аристотелову метафизику повезују са претходном мишљу Платонове Академије и пресократовске мисли (то је, верујем, био један од основних доприноса моје докторске дисертације „Проблем једног у Аристотеловој Метафизици“), онда, с друге стране, не могу да затварам очи ни пред линијама континуитета, које су се од Аристотела протезале све до позне антике и формирања византијске филозофије. Врло брзо ми се, наиме, показало да је Дијалектика Јована Дамаскина само један (важан) беочуг у том непрекинутом ланцу што се протеже од Аристотеловог органона до логичких епитома Никифора Влемида и Георгија Пахимера. Слеђење тог пута открило ми је на његовом почетку фасцинантну појмовну културу александријских новоплатоничара и њихових коментара логичких списа, који потпуно демантују уврежену предрасуду о потпуном докрајчивању античке филозофије издавањем Јустинијановог едикта те судбоносне 529. године. Поврх тога, оно ми је отворило увелико заборављени свет анонимних школских логичких текстова, на којима су се у средњем веку образовале генерације ученика филозофије све до пада Византије и наших крајева под турску власт, и не најпосле по важности, оно ми је оцртало праву вредност и улогу многобројних превода византијске филозофске литературе у формирању нашег старог (српскословенског) категоријалног апарата. Најзад, све то ми је помогло да боље схватим сложене токове којима је у византијској теологији остварена необична симбиоза хеленске појмовне логике и хришћанске вере, симбиоза која је током низа столећа дубоко одређивала идејни хоризонт образованих људи нашег средњег века.
Сада када суду заинтересоване јавности предајем овај део мог дугогодишњег проучавања византијске и српскословенске мисли боље него икада раније уочавам вредност људског и интелектуалног подстицаја, који сам на почетку овог подухвата добио од покојног професора Бранка Павловића, некадашњег управника Института за филозофију и шефа пројекта из кога је и поникла ова студија. Кратко речено, без њега не би ни дошло до овог истраживања, па према томе не би било ни ове монографије. Нажалост, почетна заинтересованост за истраживање националне филозофије је након преране Павловићеве смрти врло брзо спласнула у Институту за филозофију, да би на крају усахло и оно мало преостале спремности да се такви радови подрже и као филозофски и као историјски допринос проучавање грчке и наше филозофије. У том критичном тренутку мог истраживања пуно разумевање за овај рад показао je сада већ покојни академик Михаило Марковић, који га је укључио у одговарајући пројект САНУ, чиме му је обезбедио не само финансијска средства него и највишу научну верификацију. На свему томе му постхумно најсрдачније захваљујем, као и тадашњим рецензентима из Одбора за филозофију и друштвене науке САНУ. Не могу ћутке дa пређем ни преко стручне помоћи, коју су ми, на овај или онај начин, током рада љубазно пружили академици и професори Павле Ивић, Божидар Ферјанчић, Симо Ћирковић, Ђорђе Трифуновић и Љубомир Максимовић, као и колеге Нинослава Радошевић, Радивој Радић, Томислав Јовановић, Петар Јевремовић и Милан Радујко. Такође се посебно захваљујем колегама из Археографског одељења Народне библиотеке, Архива САНУ, Библиотеке САНУ и Византолошког института САНУ, који су ми увек предусретљиво стављали на располагање и своје време и своје знање. Не мању захвалност дугујем Патријаршијској библиотеци у Београду, чију сам збирку patrologiae graecae (у време када није било Googlea), љубазношћу Жарка Шарчевића, могао несметано да користим током дужег периода, као и братству манастира Хиландар, које ми је августа 1994. године омогућило увид у два хиландарска преписа Дамаскинове Дијалектике. Last but not least, посебно се захваљујем Благоју Пантелићу, уреднику Отачника, на чију иницијативу се овај спис објављује десет година након што сам га, због одласка у Америку, оставио у припремном стању за штампу. Без његове зналачке обраде текста ова књига би сигурно још дуго остала изгубљена у данас потпуно заборављеним CHIW фајловима.

Београд, октобра 1996.
Кингстон, августа 2010.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Власије Фидас: Канони и дијалог

Година издања: 2018.
Формат: 135х200.
Обим: 270 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-44-9

Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф)

Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор

Сергеј С. Аверинцев: Хришћанство у ХХ веку

Година издања: 2017.
Формат: 135х200.
Обим: 168 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-39-5



Садржај
Белешка приређивача (Благоје Пантелић) Уместо увода: Хришћанство (Енциклопедијска одредница) Културни контекст првобитног хришћанства Верско учење Хришћанство и теократски схваћена монархија Конфесионалне форме хришћанства Хришћанство и нови век Екуменизам Хришћанство у ХХ веку прилози Изабране духовне беседе Беседа после читања јеванђеља– У недељу, о царкинику и фарисеју Беседа после читања јеванђеља– На Велики четвртак Беседа после читања јеванђеља– Мт 4, 18–23, 25; 5, 12 Беседа после читања јеванђеља– Мт 6, 22–34 Изабране духовне песме Први део (Изабрао и превео Илија Марић) Молитва за речи Скинија Завета Песма о Имену Исусовом Као неодољива оштрица мача Песма о разборитом разбојнику Божићна песма О, не збуњуј се, плашљиви. И у ове дне Песма о жени ухваћеној у блудничењу Песма о пречасној крви Христовој A spiritual Santuario del Sasso Манастир Недоумица Молитва за последњи час Јер прах си Боже, Боже мој, Теби рано раним Д…

Јевгеније Н. Трубецкој: Умозрење у бојама и други огледи

Година издања: 2017.
Формат: 135х200.
Обим: 236 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-43-2  (Отачник)


Белешка приређивача и Садржај (пдф)

Кнез Јевгеније Николајевич Трубецкој (1863–1920), руски религијски философ и универзитетски професор философије права, није само потомак старе племићке породице још из времена Св. Сергија Радоњешког (XIV век), него је био део оног слоја руског аристократског друштва који је Пушкин именовао „аристократија духа“. Као универзитетски професор (1886–1911) бавио се философском анализом права и историјом правних идеја: Предавања из историје философије права, 1–3 (1893–1899), Предавања из енциклопедије права (1899), Платонова социјална утопија (1908). Са братом Сергијем и уз меценску подршку Маргарите Морозове уређивао је Московски недељник, где је објавио десетине чланака из политичке публицистике. Са Морозовом је руководио и чувеном издавачком кућом „Путь“, основаном 1910. Почетком 1911. напушта универзитет и посвећује се философији. Главна философска дела су му: …