Никола Кнежевић: Савремена политичка теологија на Западу
Формат: 135х200.
Обим: 208 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-19-7
Предговор
УВОД
I О ПОЈМУ
ПОЛИТИЧКЕ ТЕОЛОГИЈЕ
II БОЖАНСКИ
АУТОРИТЕТ И ДРЖАВА ИЗМЕЂУ ШМИТА И БАРТА
III НОВА
ПОЛИТИЧКА ТЕОЛОГИЈА ЈОХАНА БАПТИСТ МЕЦА
IV КОНЦЕПТ НАДЕ У
ТЕОЛОГИЈИ ЈИРГЕНА МОЛТМАНА
V Политичка
теологија у дискурсу Хауерваса и Милбанка
VI КОНТЕКСТУАЛНА
ПОЛИТИЧКА ТЕОЛОГИЈА
ЗАКЉУЧАК
ПРЕДЛОГ ДАЉЕГ
ИСТРАЖИВАЊА – О ПОТРЕБИ ЗА ДЕКОНСТРУКЦИЈОМ ДЕХУМАНИЗУЈУЋЕ ПОЛИТИЧКЕ РЕАЛНОСТИ
ЛИТЕРАТУРА
Предговор
Писати предговор књизи блиских пријатеља никада није лако. У таквим предговорима неминовно дајемо не прегледност садржаја, него, хтели то или не, казујемо трагове личних читања, сусретања и недоумица које су речи пријатеља остављале у нама онда када смо им приступали. Када је реч о књизи др Николе Кнежевића Савремена политичка теологија на Западу управо је то случај: mea parvitas је добила част да пред-говори редовима који су настајали као плод Николиног хрвања са темом која је и мени самом блиска и интимна – са темом политичког у теологији као политичке теологије саме.
Предговарање је, ипак, кудикамо лакше када испред себе имате књигу која рачуна са извесном пред-историјом. Ствар је много захтевнија и тежа када, пак, треба да напишете предговор књизи која је и сама предговор, говор, али (надамо се) не и епилог једног напора да се српска и бивша југословенска теолошка сцена обогати тематизацијом њој дотад готово непознатих проблема. Притом, проблемâ који су од суштинског значаја. Јер, премда се у нашој теолошкој јавности створио утисак да је су само „велике теме“, „онтолошки проблеми“ и „крајња питања“ вредна теолошког дисертовања, и друштвена свакодневица, и теолошка презасићеност, и стагнација готовим обрасцима указују да је пре свих „великих“ теолошких питања неопходно поставити питање контекста теолошке семантике (где, када и како теологија казује? Коме?), као и релевантности теолошке мисли (да ли је питање смрти, рецимо, другоразредно у односу на питање глади?).
Др Никола Кнежевић полази од овог повратка теологије ка питању њеног значења у друштвеном и „политичком“ контексту. Ови наводници у „политичком“ илуструју нам колико је тежак и одговоран задатак био пред њим. На (др) Николи (Кнежевићу) је било – и он је то успешно учинио – да их скине, да „политичност“ теологије дисертује, објасни и одбрани пред лицем теологије, али и пред лицем друштва. Да теологији прида њену политичку димензију приказивањем формирања савремене политичке теологије на Западу (при чему долази до изражаја његова изврсна ерудиција, као и извесни афинитети за контекстуални приступ самим контекстуалним теологијама). Индикативан је ниво извесне оштрије критичности ка Шмиту, рецимо, у односу на Молтмана. (Др) Никола (Кнежевић) показује, заправо, емпатију првенствено ка оним мислиоцима политичке теологије који су њену релевантност мислили из христолошког језгра целокупне хришћанственост према друштву, а не обратно (из конструисане релевантности хришћанског ка теолошком садржају). То сведочи да је његова мисао спознала и замке релевантности, којих није лишен ниједан позив за обнављањем значења хришћанске вере у друштвеном и политичком контексту.
На нашем аутору је било још једно атласко бреме, још један свет који је требало носити – бреме излизаности, потрошене семантике самог политичког. Наводнике су испред политичке теологије ставиле политикантске теологије, теологије дневнополитичке ангажованости. Борити се против болести политикантста у теологији (и вери) убијањем појединачних бактерија, наравно, не би одвело никуд. Био је потребан (готово) фармаколошки приступ: лековитост здравог. Наша, српска теологија показала је са Николом Кнежевићем да је спремна и да ће почети да поима и прима једну истински политичку, али не и политикантску теологију.
Стога свима са радошћу препоручујем да се препусте ерудицији и теолошком виђењу Николе Кнежевића.
Предговарање је, ипак, кудикамо лакше када испред себе имате књигу која рачуна са извесном пред-историјом. Ствар је много захтевнија и тежа када, пак, треба да напишете предговор књизи која је и сама предговор, говор, али (надамо се) не и епилог једног напора да се српска и бивша југословенска теолошка сцена обогати тематизацијом њој дотад готово непознатих проблема. Притом, проблемâ који су од суштинског значаја. Јер, премда се у нашој теолошкој јавности створио утисак да је су само „велике теме“, „онтолошки проблеми“ и „крајња питања“ вредна теолошког дисертовања, и друштвена свакодневица, и теолошка презасићеност, и стагнација готовим обрасцима указују да је пре свих „великих“ теолошких питања неопходно поставити питање контекста теолошке семантике (где, када и како теологија казује? Коме?), као и релевантности теолошке мисли (да ли је питање смрти, рецимо, другоразредно у односу на питање глади?).
Др Никола Кнежевић полази од овог повратка теологије ка питању њеног значења у друштвеном и „политичком“ контексту. Ови наводници у „политичком“ илуструју нам колико је тежак и одговоран задатак био пред њим. На (др) Николи (Кнежевићу) је било – и он је то успешно учинио – да их скине, да „политичност“ теологије дисертује, објасни и одбрани пред лицем теологије, али и пред лицем друштва. Да теологији прида њену политичку димензију приказивањем формирања савремене политичке теологије на Западу (при чему долази до изражаја његова изврсна ерудиција, као и извесни афинитети за контекстуални приступ самим контекстуалним теологијама). Индикативан је ниво извесне оштрије критичности ка Шмиту, рецимо, у односу на Молтмана. (Др) Никола (Кнежевић) показује, заправо, емпатију првенствено ка оним мислиоцима политичке теологије који су њену релевантност мислили из христолошког језгра целокупне хришћанственост према друштву, а не обратно (из конструисане релевантности хришћанског ка теолошком садржају). То сведочи да је његова мисао спознала и замке релевантности, којих није лишен ниједан позив за обнављањем значења хришћанске вере у друштвеном и политичком контексту.
На нашем аутору је било још једно атласко бреме, још један свет који је требало носити – бреме излизаности, потрошене семантике самог политичког. Наводнике су испред политичке теологије ставиле политикантске теологије, теологије дневнополитичке ангажованости. Борити се против болести политикантста у теологији (и вери) убијањем појединачних бактерија, наравно, не би одвело никуд. Био је потребан (готово) фармаколошки приступ: лековитост здравог. Наша, српска теологија показала је са Николом Кнежевићем да је спремна и да ће почети да поима и прима једну истински политичку, али не и политикантску теологију.
Стога свима са радошћу препоручујем да се препусте ерудицији и теолошком виђењу Николе Кнежевића.
На Св. Теклу, 2012. г.
др Дарко Ђого
др Дарко Ђого
Коментари
Постави коментар