Пређи на главни садржај

Етјен Жилсон УВОД У ХРИШЋАНСКУ ФИЛОСОФИЈУ

Приказ обајвљен у: Православље“, бр. 1070, 15. окт. 2011.


Француски томистички философ Етјен Жилсон (1884-1878) један је од најпознатијих ствараоца у римокатоличкој философији и теологији XX века. Многи га убрајају међу централне фигуре француског римокатоличког теолошког покретка Ressourcement или Nouvelle Theologie, који је почетком двадесетог века објавио повратак изворима хришћанске духовности: Литургији, Светом Писму и оцима Цркве (отац Геoргије Флоровски ће тек три деценије касније објавити своју „неопатристичку синтезу“ и „повратак Оцима“). Промотери наведеног покрета били су, између осталих: Жан Данијелу, Анри де Либак, Ив Конгар, Ханс Урс фон Балтазар, Луј Бује, Ханс Кинг и млади Јозеф Рацингер (сада папа Бенедикт XVI). Поменути теолози се данас сматрају теолошким иконама модерне хришћанске теологије.

Књига пред нама написана је још 1960. године (Introduction à la philosophie chrétienne). У време њене појаве римокатоличку теологију је потресао велики сукоб око две битне ствари: под један, око могућности хришћанске философије; под два, спорење око теологије и философије Томе Аквинског. На једној страни су били неосхоластичари, тумачи Аквинског у категоријама средњовековне теологије, а на другој поборници „нове теологије“, који су у Аквинском видели аутентичног теолога хришћанске мисли. Жилсонова књига се бави једним и другим проблемом, пре свега преко изворних текстова светог Аквинца. У њему ће Жилсон видети могућност за изналажење решења наведених проблема. Ипак, најбитнији део студије посвећен је самој теологији и философији, тј. хришћанској философији Аквинског.

Прва књига која је изазвала буру је (данас чувена) студија оца Анрија де Либака Surnaturel (1946). У њој де Либак жестоко критикује неосхоластичку (тада владајућу у теолошким школама и универзитетима) теологију својих савременика. Де Либак истима пребацује неразумевање изворних текстова Томе Аквинског и оптужује их за рационализацију целокупног хришћанског предања и етоса Цркве. На истом трагу биће и Етјен Жилсон. Он креће од историјске анализе томизма (посебне теолошко-философске школе, формиране тек у двадесетом веку). Жилсон критикује поистовећење томизма са схоластицизмом, истичући да је Тома Аквински био аутентични хришћански теолог, философ и светитељ, који се користио актуленом философијом и апаратуром свога времена како би изразио библијско, светоотачко и црквено искуство живог Бога: Оца, Сина и Светог Духа. Тако Жилсон одбацује неосхоластичка тумачења текстова Томе Аквинског, у којима они тумаче Бога платонским и аристотеловским појмовима „бића“ и „бивства“. За Аквинца, Бог Цркве јесте пре свега Онај Који Јесте, жива и сусретљива Личност, а не беживотни философски концепт. Са овим у вези је и Жилсонов позив теолозима на критичко прихватање идеја савремене философије, ако оне могу послужити као помоћно средство за боље и актуелније артикулисање хришћанских истина.

Књига пред нама представља данас корисно оруђе за разраду хришћанских тема у философском кључу, али може бити и отрежњење (посебно за православне теологе) пред стереотипима што их годинама гајимо о свему што долази са Запада и непромишљено се сматра „схоластичким“. Такође, књига служи и као одличан увод у мисао Томе Аквинског, о којем православна култура готово ништа не зна. Још један подстицај је и питање које Жилсон непрестано понавља: „Да ли је за Бога, уопште, могуће применити концепт ‘бића’?“ Одговори су више него занимљиви. Рекли бисмо – персоналистички. Пола века након појаве Жилсонове књиге, имамо својеврсни продужетак упитаности над Жилсоновим питањем о Божијем бићу, и то у лику француског савременог теолога и философа Жан Лик Мариона, посебно у његовој земљотресној књизи „Бог без бића“ (Dieu sans l’être), која је лансирала „теолошки заокрет“ у савременој континенталној философији. Овим освртом и наведену књигу препоручујемо као штиво које што пре ваља превести на српски језик, јер се ради о аутентичном хришћанском ремек-делу.

Лазар Нешић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Преминуо је проф. др Слободан Жуњић (1949-2019)

Данас је у Београду, у 70. години, након дуге и тешке болести, преминуо проф. др Слободан Жуњић, један од наших најистакнутијих филозофа друге половине 20. и првих деценија 21.века.  Проф. Жуњић је био несвакидашња личност у нашој филозофској средини. Био је јединствен, пре свега, по ширини своје филозофске културе и вансеријској ерудицији. Био је историчар филозофије који је изванредно познавао готово све периоде повесног развоја филозофског мишљења и полихистор какав се ретко среће чак и у културама далеко развијенијим од наше. Рођен је 20. октобра 1949. године у Приштини, али је детињство и већи део живота провео у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као Хумболтов стипендиста, у два наврата је боравио у Немачкој. Академску каријеру је започео на Институту за међународни раднички покрет, а затим је прешао на београдски Филозофски факултет. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду, као и на универзитетима у Пе…

Георгије Мандзаридис: Социологија хришћанства

Година издања: 2017.
Формат: 148х210.
Обим: 288 стр.
Повез: брош
Саиздавачи: ХКЦ и Бернар
ISBN 978-86-85273-36-0
ISBN 978-86-6431-064-2

Садржај и Предговор аутора (пдф)

Социологија хришћанства издваја се у оквиру социологије религије пре свега по посебном објекту свог истраживања, а затим посебним претпоставкама које су потребне за његово разумевање и истраживање. Није могуће разумети и истражити посебан карактер друштвеног живота у оквирима хришћанства ако се не познају догма, богослужење и опште хришћанско учење. Пошто се све то разликује од конфесије до конфесије, појављује се потреба за истраживањем сваке конфесије посебно. Тако је приликом истраживања спољашњих елемената конфесија потребно имати у виду и оне религијске претпоставке, убеђења и учења који утичу на друштвени живот њихових припадника. Догма, богослужење, морална и друштвена предања и представе непосредно су повезани с друштвеним животом верних. То посебно важи за просторе православља који се истичу снажном историјско…

Власије Фидас: Канони и дијалог

Година издања: 2018.
Формат: 135х200.
Обим: 270 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-44-9

Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф)

Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор