Пређи на главни садржај

Предавања Флоровског о византијским аскетским оцима

Приказ обајвљен у: Православље“, бр. 1054, 15. феб. 2011, с. 35.


Предавања Флоровског о византијским подвижничким оцима
[Г. Флоровски, Византијски аскетски оци и духовници, Бд. Отачник, Београд 2009]
Почетком тридесетих година двадесетог века, тада на почетку своје богословске каријере, отац Георгије В. Флоровски објављује своја предавања из патрологије, одржана на академији Св. Сергеја у Паризу. Сиромаштво, које ће га пратити читавог живота, онемогућава га да предавања објави у целини. Скраћује текст, а уклоњена места маркира са ...’. Појављују се само два тома: Восточные Отцы IV в. (1931) и Византийские Отцы V-VIII в. (1933). Читав рукопис бива архивиран, са намером да се у потпуности објави када се за то стекну услови. Наредне четири деценије, упркос светској слави, не успева да објави првобитно написан текст. Чак и чињеница да су две књиге предавања постале класици у патрологији, и то не само у православном свету, не резултира публиковањем читавог текста. То ће се догодити тек након смрти о. Георгија; рукопис ће бити припремљен за штампу септембра 1978., Флоровски умире августа 1979., а књиге ће се појавити 1987. године (у његовим сабраним делима).
Предавања која су првобитно одржана и штампана на руском, сада се ревидирана и допуњена појављују на енглеском језику, а ранијој верзији текста су додате и неке касније студије о. Георгија; читав материјал је штампан у четири тома: Eastern Fathers of the Fourth Century (Collected Works, Vol. 7); Byzantine Fathers of the Fifth Century (ibid., Vol. 8); Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries (ibid., Vol. 9); Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers (ibid., Vol. 10). У издању Богословског друштва „Отачник“, појавио се превод четвртог тома који је посвећен византијским оцима-подвижницима. У односу на прво руско издање, ова верзија текста садржи и критичке осврте на новије радове који су се бавили овом тематиком (најзначајнија је критика ставова Андреаса Нигрена), као и два прилога: „Подвижнички идеал и Нови завет“ и „Противљење подвижништву и монаштву“.
Након позива С. Булгакова, Флоровски двадесетих година долази у Париз и на светосергејевској академији преузима катедру за патрологију. Тада отпочиње предано истраживање патристичких извора, изучава и грчку палеографију како би што темељније ишчитавао отачке текстове. По сопственом сведочанству, сате проводи над отачким књигама, док секундарну литературу узима у обзир накнадно, како би што доследније излагао учења отаца. Када се почео бавити патрологијом, дакле између два светска рата, већ су била јасно формирана две приступа. Први – историјски, био је веома популаран на Западу (најпознатији представник је Квастен [Johannes Quasten]), у начелу, отачку традицију третира као историју (хришћанске) књижевности. Крајем деветнестог века се у патрологији појављује и други правац, назван: Dogmengeschichte, који акценат са самих писаца помера на њихових учења. Георгије Флоровски и у књизи Византијски аскетски оци и духовници, као и у осталим патролошким истраживањима, врши синтезу два поменута метода, одн. користи историјско-богословску методу. Она је, узгред буди речено, била већ заступљена код неких претежно руских историчара и богослова, у првом реду, В. Болотова, А. Брилијантова, С. Епифановича, И. В. Попова и др.
Анализа развоја аскетског богословља у Византији, коју је реализовао о. Георгије Флоровски, разоткрива све путеве и странпутице којима се кретало православно подвижничко мишљење у првом периоду своје историје. И што је још важније, подсећа да је хришћанство не само богослужбена већ и подвижничка религија, тј. да је пут који води ка обожењу литургиско-подвижнички.
Бл. П.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Преминуо је проф. др Слободан Жуњић (1949-2019)

Данас је у Београду, у 70. години, након дуге и тешке болести, преминуо проф. др Слободан Жуњић, један од наших најистакнутијих филозофа друге половине 20. и првих деценија 21.века.  Проф. Жуњић је био несвакидашња личност у нашој филозофској средини. Био је јединствен, пре свега, по ширини своје филозофске културе и вансеријској ерудицији. Био је историчар филозофије који је изванредно познавао готово све периоде повесног развоја филозофског мишљења и полихистор какав се ретко среће чак и у културама далеко развијенијим од наше. Рођен је 20. октобра 1949. године у Приштини, али је детињство и већи део живота провео у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као Хумболтов стипендиста, у два наврата је боравио у Немачкој. Академску каријеру је започео на Институту за међународни раднички покрет, а затим је прешао на београдски Филозофски факултет. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду, као и на универзитетима у Пе…

Георгије Мандзаридис: Социологија хришћанства

Година издања: 2017.
Формат: 148х210.
Обим: 288 стр.
Повез: брош
Саиздавачи: ХКЦ и Бернар
ISBN 978-86-85273-36-0
ISBN 978-86-6431-064-2

Садржај и Предговор аутора (пдф)

Социологија хришћанства издваја се у оквиру социологије религије пре свега по посебном објекту свог истраживања, а затим посебним претпоставкама које су потребне за његово разумевање и истраживање. Није могуће разумети и истражити посебан карактер друштвеног живота у оквирима хришћанства ако се не познају догма, богослужење и опште хришћанско учење. Пошто се све то разликује од конфесије до конфесије, појављује се потреба за истраживањем сваке конфесије посебно. Тако је приликом истраживања спољашњих елемената конфесија потребно имати у виду и оне религијске претпоставке, убеђења и учења који утичу на друштвени живот њихових припадника. Догма, богослужење, морална и друштвена предања и представе непосредно су повезани с друштвеним животом верних. То посебно важи за просторе православља који се истичу снажном историјско…

Власије Фидас: Канони и дијалог

Година издања: 2018.
Формат: 135х200.
Обим: 270 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-44-9

Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф)

Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор