Предавања Флоровског о византијским аскетским оцима

Приказ обајвљен у: „Православље“, бр. 1054, 15. феб. 2011, с. 35.

Предавања Флоровског о византијским подвижничким оцима

[Г. Флоровски, Византијски аскетски оци и духовници, Бд. Отачник, Београд 2009]

Почетком тридесетих година двадесетог века, тада на почетку своје богословске каријере, отац Георгије В. Флоровски објављује своја предавања из патрологије, одржана на академији Св. Сергеја у Паризу. Сиромаштво, које ће га пратити читавог живота, онемогућава га да предавања објави у целини. Скраћује текст, а уклоњена места маркира са ’...’. Појављују се само два тома: Восточные Отцы IV в. (1931) и Византийские Отцы V-VIII в. (1933). Читав рукопис бива архивиран, са намером да се у потпуности објави када се за то стекну услови. Наредне четири деценије, упркос светској слави, не успева да објави првобитно написан текст. Чак и чињеница да су две књиге предавања постале класици у патрологији, и то не само у православном свету, не резултира публиковањем читавог текста. То ће се догодити тек након смрти о. Георгија; рукопис ће бити припремљен за штампу септембра 1978., Флоровски умире августа 1979., а књиге ће се појавити 1987. године (у његовим сабраним делима).

Предавања која су првобитно одржана и штампана на руском, сада се ревидирана и допуњена појављују на енглеском језику, а ранијој верзији текста су додате и неке касније студије о. Георгија; читав материјал је штампан у четири тома: Eastern Fathers of the Fourth Century (Collected Works, Vol. 7); Byzantine Fathers of the Fifth Century (ibid., Vol. 8); Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries (ibid., Vol. 9); Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers (ibid., Vol. 10). У издању Богословског друштва „Отачник“, појавио се превод четвртог тома који је посвећен византијским оцима-подвижницима. У односу на прво руско издање, ова верзија текста садржи и критичке осврте на новије радове који су се бавили овом тематиком (најзначајнија је критика ставова Андреаса Нигрена), као и два прилога: „Подвижнички идеал и Нови завет“ и „Противљење подвижништву и монаштву“.

Након позива С. Булгакова, Флоровски двадесетих година долази у Париз и на светосергејевској академији преузима катедру за патрологију. Тада отпочиње предано истраживање патристичких извора, изучава и грчку палеографију како би што темељније ишчитавао отачке текстове. По сопственом сведочанству, сате проводи над отачким књигама, док секундарну литературу узима у обзир накнадно, како би што доследније излагао учења отаца. Када се почео бавити патрологијом, дакле између два светска рата, већ су била јасно формирана две приступа. Први – историјски, био је веома популаран на Западу (најпознатији представник је Квастен [Johannes Quasten]), у начелу, отачку традицију третира као историју (хришћанске) књижевности. Крајем деветнестог века се у патрологији појављује и други правац, назван: Dogmengeschichte, који акценат са самих писаца помера на њихових учења. Георгије Флоровски и у књизи Византијски аскетски оци и духовници, као и у осталим патролошким истраживањима, врши синтезу два поменута метода, одн. користи историјско-богословску методу. Она је, узгред буди речено, била већ заступљена код неких претежно руских историчара и богослова, у првом реду, В. Болотова, А. Брилијантова, С. Епифановича, И. В. Попова и др.

Анализа развоја аскетског богословља у Византији, коју је реализовао о. Георгије Флоровски, разоткрива све путеве и странпутице којима се кретало православно подвижничко мишљење у првом периоду своје историје. И што је још важније, подсећа да је хришћанство не само богослужбена већ и подвижничка религија, тј. да је пут који води ка обожењу литургиско-подвижнички.

Бл. П.