Пређи на главни садржај

Отачник 2-3 (2007): Исихазам Григорија Синаита



Часопис за светоотачку праксу и теорију – ОТАЧНИК, представља јединствени издавачки подухват у области црквено-теолошке штампе. Концентрисан на патролошке /светоотачке/ литерарне саставе, он даје немерљив допринос српској богословској мисли, који се одражава и на културу Срба. Преводом светоотачких текстова и студија еминентних светких истраживача из подручију теолошко-философске мисли, као и публиковање радова домаћих теолога, афирмише се квалитетана богословка мисао у Србији и подиже свест ортодоксних верника на један виши ниво.
Тема овог /дво/броја је „Исихазам Григорија Синаита“. Преподобни Григорије Синаит је један од најзаслужнијих за реафирмисати и географски ширење (посебно ка словенским земљама) исихазама. Његов рад, нарочити за време боравка у Парорији, која се налазила на граници Бугарске и Византије, ће пресудно утицати на развој српске православне духовности. Наиме, група пароријских ученика Григорија Синаита ће, бежећи пред налетима Османлија, прећи у Србију и са собом донети исихастичку мисао, која је бити покретачка снага словенске интелектуалне ренесансе.
Списи Преподобног Григорија су врло рано, већ крајем XIV века, превођена на старословенски језик и била веома читана у средњовековној Србији, управо у оно доба када је она била у стању опште неизвесности. Турци су великом брзином напредовали ка Западу, византијско Царство је пропало, словенске земље су, такође, једна за другом почеле да се распадају. Ужасно политичко стање, на један парадоксалан начин се, посредством исихазма, рефлектује на духовни живот Срба који у то време, како ће показати историја, доживљава свој врхунац. Стога је поновно афирмисање ортодоксног исихазма од огромног значаја да уздизање данашњег верског и уопште културног живота у Србији.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Преминуо је проф. др Слободан Жуњић (1949-2019)

Данас је у Београду, у 70. години, након дуге и тешке болести, преминуо проф. др Слободан Жуњић, један од наших најистакнутијих филозофа друге половине 20. и првих деценија 21.века.  Проф. Жуњић је био несвакидашња личност у нашој филозофској средини. Био је јединствен, пре свега, по ширини своје филозофске културе и вансеријској ерудицији. Био је историчар филозофије који је изванредно познавао готово све периоде повесног развоја филозофског мишљења и полихистор какав се ретко среће чак и у културама далеко развијенијим од наше. Рођен је 20. октобра 1949. године у Приштини, али је детињство и већи део живота провео у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као Хумболтов стипендиста, у два наврата је боравио у Немачкој. Академску каријеру је започео на Институту за међународни раднички покрет, а затим је прешао на београдски Филозофски факултет. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду, као и на универзитетима у Пе…

Власије Фидас: Канони и дијалог

Година издања: 2018.
Формат: 135х200.
Обим: 270 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-44-9

Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф)

Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор

Георгије Мандзаридис: Социологија хришћанства

Година издања: 2017.
Формат: 148х210.
Обим: 288 стр.
Повез: брош
Саиздавачи: ХКЦ и Бернар
ISBN 978-86-85273-36-0
ISBN 978-86-6431-064-2

Садржај и Предговор аутора (пдф)

Социологија хришћанства издваја се у оквиру социологије религије пре свега по посебном објекту свог истраживања, а затим посебним претпоставкама које су потребне за његово разумевање и истраживање. Није могуће разумети и истражити посебан карактер друштвеног живота у оквирима хришћанства ако се не познају догма, богослужење и опште хришћанско учење. Пошто се све то разликује од конфесије до конфесије, појављује се потреба за истраживањем сваке конфесије посебно. Тако је приликом истраживања спољашњих елемената конфесија потребно имати у виду и оне религијске претпоставке, убеђења и учења који утичу на друштвени живот њихових припадника. Догма, богослужење, морална и друштвена предања и представе непосредно су повезани с друштвеним животом верних. То посебно важи за просторе православља који се истичу снажном историјско…